The European Commision 2013 report on Macedonia

Tags: 

I'm posting the EC report on Copyright and Industrial property rights in Macedonia every year for the past 3-4 years. Here is the latest. For the full text visit: http://ec.europa.eu/enlargement/countries/strategy-and-progress-report/

4.7. Chapter 7: Intellectual property law

The law on copyright and neighbouring rights is not aligned with the World Intellectual Property Organisation (WIPO) Performances and Phonograms Treaty. The exclusion of phonogram rights and several disputes impeded the work of the two licensed collective rights management societies. The head of unit for copyright and neighbouring rights in the Ministry
of Culture was dismissed, reducing the capacity of the unit, and co-operation between the unit and relevant institutions remains limited.

In the area of industrial property rights, WIPO’s electronic document management system was customised for the State Office for Industrial Property and linked with the automated court case management information system applied in all courts. In 2012, the Academy for Judges and Prosecutors trained 218 members of the judiciary on protection of intellectual property rights (IPR). In the area of industrial property rights, the country is on track.

As regards enforcement, a methodology for collecting data on was adopted; the improved statistics on IPR enforcement will be available from 2013 onwards. The Law on Customs Measures for the Protection of IPR was amended in May 2013 to introduce fines for counterfeit recidivism and to allow use of seized counterfeit clothing items for disaster
recovery or social assistance packages. A user manual for the platform of the World Customs Organisation for IPR infringements was adopted, allowing recognition of originality of products. The Coordination Body for Intellectual Property undertook 25 coordinated actions in 2012, twice as many as in 2011; co-operation with the Agency for Managing Confiscated Property continued. In 2012, a total of 126 court proceedings were brought for violations of IPR. Courts imposed some 15 prison sentences and a number of fines for criminal offences on individuals. Counterfeit foodstuffs, cosmetics, hygiene products, medicines, toys, technical and electronic equipment are still widely available and awareness of their threats to health and safety is limited. Laboratory results confirming that medicines are counterfeit are not allowed as court evidence, which hampers the prosecution of counterfeiters. The IPR enforcement system remains complex rather than effective. Counterfeiting is not considered organised crime and efforts to combat it are insufficient. Co-operation at both national and international level has yet to be promoted. Preparations in this area are moderately advanced.

Conclusion

Some progress was made in the area of intellectual property law. A track record on investigation, prosecution and trial for IPR offences has been established. There are shortcomings in the procedures for prosecuting counterfeiters, with laboratory results on counterfeit medicines excluded as court evidence. There is no legal basis for collective management of phonogram rights. Awareness of IPR among institutions and the public remains low. Overall, preparations in the field of IPR are moderately advanced.

This is not a business pitch

Tags: 

Last night I went to the second startup meet-up in Skopje (no blog post there yet). It was interesting to hear the plans of the incubator managers and hopefully we will see most of those plans coming into action in the following months.

This morning, thinking about what it takes to succeed as a startup I decided to google for 'startup success rate'. The results of the cold reality are that 1 out of 10 make it if you take the more optimistic approach to evaluating the success. Testing this odds will be one of the things that the local scene must do.

However, for someone coming from the social sciences and having an eye for alternative takes on obvious matters, I'm interested to explore the social implications of a startup community. The one in Skopje that is about to be born makes a perfect sample to begin the exploration.

Titled "Museum of failed startups" my idea is to talk and record, discuss and publish (inspiration, motivation, prestige, reputation) and the effects and feelings of the near certain failure [given the odds above] (predictions of worst case scenarios, obstacles, personal and societal expectations), and what next.

This will obviously need the consent of the startup center as well as those people/companies that will work there. On-boarding someone to do the web stuff would be also useful if we want to have the web+candle+monkey feel to the museum.

Of course, I just might try to join the startup scene as well.

Политизирање на автентичното

Tags: 

Дали хипстерот е дистанциран од политичкото во Македонија. Обид за дебата.

До сега во неколку наврати на блог сум потсетил на филмот „Јасна и присутна опасност“ за да направам поента дека припишаната припадност кон некоја политичка партија не мора да биде пресудно лоша за некоја активистичка активност:

Има што да се учи од холивудските филмови: Во „Јасна и присутна опасност“, Џек Рајан го советува американскиот претседател да не негира дека бил пријател со убиениот соработник на картелот во Колумбија. „Кога новинарите ќе прашаат дали сте биле пријатели“, вели Рајан, „речете им: не, бевме добри пријатели. Така ќе нема што да прашуваат“.

Овој пример сум го користел за фокусирање на дебата во врска со активностите на „Слободен индекс“, движењето против полициската бруталност и можеби и некои други работи. И сѐ уште ми се чини како убедлив аргумент. Во врска со последното на пример, кога ќе ви речат дека на пример ве поддржуваа таа и таа партија, можете да речете — да нѐ поддржуваат сите. Затоа што сите партии се против полициска бруталност.

Но, скоро се потсетив на книгата „Светото и профаното: Истражување на хипстерите“од Џејк Кинзи за која пред една година за Bookbox пишував краток осврт. Наеднаш помислив дека „аргументот на Рајан“ сепак можеби претставува превисока апстракција, т.е. дека тој модел со многу тешкотии може да се применува. Пасусот на кој што се присетив е:

Од боемите и дадаистите и авангардата од Европа, преку битниците и хипиците од Америка, па панкерите и хип-хоперите, авторот ја дискутира секоја контра-култура од нејзиното раѓање до нејзиното преминување во мејнстрим или пропаѓање. Во центарот на овие случувања е капитализмот и неговата способност да се адаптира и да се шири. Комодификацијата на културата и уметноста е најдобар пример за овие негови способности. Во една реченица „капитализмот го конзумира бунтот и плука конформизам заедно со профит, како тоа да е најпростата работа на светот“

Последната реченица ме натера да размислам што се случува во опкружување во кое капитализмот, оној домашниот, нема способност за ваква комодификација? Во Македонија нема технолошка или конфекциска компанија што може да го ожнее револтот и да направи профит од неговата подоцнежна продажба. Но, во Македонија има политички партии.

Сега „Аргументот на Рајан“ го прошируваме со „аргументот на Кинзи“. Заедно гласат:

Додека партиите го конзумираат бунтот и плукаат конформизам заедно со гласови. Бунтот може да се заштити од нив преку прифаќање на нивната сеопфатност, но притоа останувајќи фокусиран на својата активност.

Иако ова може да звучи како (некаква?) корисна дефиниција, сепак јасно е дека нејзино применување е премногу сложена или тешка работа. Да се вратиме кратко на Кинзи. Неговата поента е дека хипстерите се свесни за тоа дека капитализмот е таков успешен комодификатор. Нивната доминантна карактеристика, нивната автентичност, лесно може да биде комодифицирана. Затоа тие сакаат да го избегнат тоа. Иронијата и дистанцирањето се методите со кои тоа тие го постигнуваат.

Што значи тоа во домашни услови? Дали дистанцирањето и иронијата функционираат? Дали „ние не сме хипстери“ во САД има исто значење „ние не сме политички ангажирани“ (или слоганот од протестите против полициска бруталност „ние не сме партија“) во Македонија? Просто, дали хипстерите во Македонија се плашат да бидат политизирани, како што хипстерите во САД се плашат да бидат комодифицирани?

Не можам да набројам кои сѐ активности во земјава се повикале на „не-политичкото“, но ми се чини дека нивниот број е голем. Да се остане по страна. Кинзи вели дека хипстерската контра-култура е циничен обид да се донесе нешто ново и е неуспешен. Во контекст на окупацијата од страна на политичките партии со „Прво како трагедија, а потоа како фарса“ може да се гледа на „прво СКМ, а потоа СДСМ-ДПМНЕ“. Не верувам дека и кај нас дистанцирањето и иронијата може да донесе нешто ново. Подобро да почнеме да бараме други решенија. Можеби, посилно инсистирање на аргументот на Рајан, а помалку страв од аргументот на Кинзи. Можеби нешто друго. Во секој случај инсистирањето на тоа дека „не сме политички“ веројатно не води никаде.

Привилегии за почетници

Tags: 

Дали привилегијта е пацифицирана дискриминација?

Википедија има концизно објаснување за тоа што е привилегија. За потребите на оваа пишуванка ќе ја одберам етимологијата од латински што во директен превод значи приватен закон. Доволно е да се знае дека привилегии — приватни закони постоеле, а нивната широка употреба завршила со Француската револуција која го родила моделот за денешните републики. Денес сѐ уште постојат некои привилегии, како исклучоци кои државата ги дава со закон во определени случаи, како што се доверливите односи помеѓу клиентот и адвокатот или пациентот и докторот.Патем, привилегии не треба да се мешаат со права, бидејќи последниве се неотповикливи.

Понатаму привилегија се користи за да се опишува и општествена нееднаквост, и тоа посебно во објаснување на предностите што определена група ги има во општеството или непредностите што ги има некоја друга група.Во оваа друга смисла на зборот привелегијата се разликува од предрасудата и дискриминацијата кои за разлика од неа се отворени и доминантата група не го крие угнетувањето што им го прави на другите.

Наједноставно, и за ова исто така има Википедиски напис, теориите за привилегија предлагаат дека привилегираната група ги гледа своите општествени, културни и економски искуства како норма која секој треба да ја доживува-живее, а не како позиција на предност која што мора да се одржува на товар на другите.

Со овој лабав теоретски осврт на ум, колку примери на државно одобрена привилегија и таква од доминантни норми можеме да препознаеме во Македонија? Што сѐ можеме да врамиме на ваков начин?

Првото нешто што ми паѓа на ум е ЈСП. Бесплатниот превоз во ЈСП за пензионерите е привилегија што ја дава градот. Но, кога во автобусот му станувате на постар човек, тогаш тоа го правите затоа што нормата налага така. Од гледна точка на човекот кому се отстапува местото нормално е некој да му стана, но вие трпите поради тоа (со тоа што стоите). Но, примерот со ЈСП не завршува тука. Комотното возење во автобус се смета за норма од страна на голем број патници, Така, токму поради привилегијата што ја дава градот, некој друг ја губи неговата. Комотното возење всушност е условено од исклучување на група граѓани, кое пак исклучување е и економско и општествено.

Но доволно со ЈСП. Можеби најзгоден за објаснување на привилегијата што ја очекува и често ужива хетеросексуалниот маж е стрипчето на XKCD.

Нормата, она што групата очекува, е некој да направи сендвич. Кога нормата е доведена во прашање, доминантната група посегнува по повисок авторитет — најчесто закон (за оние кои што не знаат, во цртежот sudo е командата која што во GNU/Linux дава моќ на бог на компјутерот). Ова е нешто за што може да размислуваме во комуникацијата со нашиот „значаен друг“.

Што уште? Ми се чини дека социо-економските привилегии се најмалку очигледни. Мислам на ова кога темата е спортување. Во Скопје станува сѐ потешко да се спортува на јавен простор. Ако плаќаш да спортуваш тогаш привилегијата е од економска природа. И таа всушност ги заострува разликите и општеството станува понеправедно. Со приватизирани спортски игралишта, сиромашните на својот товар ги добиваат и негативните ефекти по здравјето. Мислам дека можеме да најдеме повеќе вакви примери.

Последно, прашањето за бракот ми се чини дека исто така е прашање привилегија.

Нешто да се размислува во деновите што следат.

Нека има безброј TEDx-ови во Македонија

Tags: 

TEDxСкопје како платформа за квалитетен јавен говор и инклузивна дебата.

Еден цел ден по TEDxCity 2.0 што се одржа во Кинотеката на РМ и сѐ уште не сум прочитал никакви реакции на темата. Па еве јас ќе бидам прв(?!).

Навраќањето на стари идеи секогаш е згодно затоа што можеме да видиме дали тие сѐ уште звучат добро како првиот пат. Така и со TEDxСкопје. Во една реченица, барем за мене, единствениот начин како на TEDxСкопје да се гледа како на успех е тоа да се гледа најамбицизно — како платформа за квалитетен јавен говор и инклузивна дебата. Затоа што едноставно сѐ друго се детали што привремено го окупираат вниманието и на долг рок не се воопшто важни.

Кога велам детали мислам на тоа дали стримот бил добар или не, дали хотспотот штуцал или не, климатизацијата била тивка или не, и дали или поточно колку пати имало несреќни кликања на презентациите и слајдовите потрчале напред. Кога велам детали исто така мислам и на тоа какви биле темите. Сплетот на околности сакаше првиот TEDx во Скопје да има 4 говори поврзани со технологија и уште 2-3 кои што вклучуваа употреба на технологија. Но, луѓето што се бават со ИКТ вчера (веројатно?) беа разочарани. Темата, која што дојде спакувана со лиценцата од TED.com, беше за градот и архитектите доминираа во списокот со говорници. Просто, не мислам дека било што од ова е неуспех за домашното организирање на TEDx настани.

Имавме среќа, или можеби само околностите беа такви, што TED, а не некоја друга конференција го фати окото на јавноста и стекна доволна популарност овде. А TED доаѓа со определени правила на игра, формат за презентирање и начин на водење дебата. По мое мислење токму овие работи му недостасуваат на домашниот јавен простор, и тоа и како поединечни вештини и како групна пракса.

Оттука тоа што ни треба е TEDx настан секоја година или можеби и секои шест месеци. Темите не се важни, локацијата не е важна, квалитетот на интернет врската не е важен. Важно е луѓето што ќе презентираат да ги совладуваат вештините за презентирање на идеи пред јавност во (тој арбитрарно одреден, но ефективен како правило) TED формат: кратки и јасни говори, чисти слајдови, комуникација на идејата на едноставен начин. Важно е и луѓето што ќе слушаат — публиката — активно да учествува во таа размена на мислења. Да се чуе другиот, да се размисли за тоа и да се одговори — на тедовски начин— на начин што нема да биде конфронтирачки и ad-hominem. Тоа е тоа што ни недостасува овде, денес и веќе некое подолго време. И токму ова е најголемиот товар за организаторите на TEDx настаните. Тоа е и најголемиот предизвик за сите нас.

Но, ако има едно нешто што можам да го забележам како неуспех од 2010, тоа е несподелувањето на знаењето за што сѐ треба да се направи за да се организира една ваква конференција. Тоа е потфат кој одзема многу време и know-how-то може да биде корисно за секој што би сакал да организира TEDx настан. Моделот на Википедија, документација за слободен софтвер и слично е очигледниот пат по кој што треба да се оди. За среќа нема профитна компонента во лиценците за организирање на овие настани, па нема зошто да ги криеме овие информации. Напротив, прирачникот за организирање на TEDx настан треба да го направиме јавно добро — секој да може да го користи и ничие користење да не ја попречува достапноста за другите. Оваа идеја беше на масата кога го завршивме TEDxСкопје во 2010. Но, не успеавме да ја спроведеме. Останува да видиме дали по вториот настан ќе се поправиме.

Ова е висока цел која што никој не бара да си ја поставиме пред себе. Но, мислам дека единствениот начин TEDxСкопје да биде успешен е да биде амбициозен до крај. Се сеќавам дека во ‘90-тите, во добата на пиратското радио, популарен беше слоганот — нека расцутат илјадници антени. Мислам дека така треба да биде и сега — нека има безброј TEDx-ови во Македонија.

Skopje: TEDxCity 2.0

Tags: 

I'm always happy when the local community manages to gather around an idea set up a podium for interesting discussion. The fact that this time it is a TEDx event makes me a little proud too because I back in 2010 I started the TEDx initiative in Skopje.

Over the years I've written few times about TEDx:

And many times about the city (of Skopje):

I hope we can talk about these things tomorrow.

(All links in Macedonian. Sorry.)

A modest research proposal for MK's NGOs

Tags: 

In his emotional farewell to Macedonia. Harald Schenker shared his insight on the local civil society:

"Let’s now get to my favourite, the so-called civil society, some of them my friends and colleagues, others people I worked with, and others, finally, people I tried to work with. To all of them I have harsh words: civil engagement is not a job.

Civil engagement cannot be equated to euros. As long as Macedonia’s civil society sector continues merely to be a job-generating machine, you cannot expect social change, except for those working in the sector, of course.

The new, donor-driven bourgeoisie has installed itself comfortably and conformably in the centre of society, from where it aspires to more and learns to despise the have-nots, while not so secretly living in fear of being next to join those have-nots - if they are found too critical either of the power structures or the donors themselves. This is the material that kills social change."

I've written in the past on the same subject, although from a different point of view. Needless to say I agree with what Harald wrote. I think it would be a safe bet to say that most [all?] of the ex-YU countries have similar problems [or failures] of their civil society. A 2006 paper [dead link to pdf 'From the Civil sector to Civil society'] from Ismet Sejfija has some sharp commentary as well:

"In Bosnia-Herzegovina, people working in civil society organisations who analyse developments in this sector often talk about “projectomania”. The term denotes an uncritical attitude by NGOs whose entire programme of activities revolves around project funding, and whose priority is to develop projects that focus on compliance with the sponsors’ criteria, often without considering their practical relevance and viability."

The reason why I'm referencing all these writings is my stumble upon couple of new Macedonian NGO projects in the last week. The first is called "I react" and is a service for reporting municipal communal problems, and the second is called "Follow the money" and is a service for tracking municipal taxes and expenditures. Both caught my attention because I was already familiar with two other civil society projects that more-or-less provided the same services: "Repair it" and "Fiscal monitor". [It should be noted that the "react" people stated that their service had significant differences from "repair"].

So, if my memory is not faulty, these two are not the only ones having doubles. And this is the research proposal: In the given pool of donors in the country, try to find out if they coordinate and collaborate on granting funds to civil society. Do they keep an eye on 'reinventing the wheel'? How many double projects are there so far and what is their success rate?

By the way, if you are reading this and decide to apply for a research grant, please leave a comment so someone else doesn't do the same thing and we end up with two reports. ;-)

Магливата перспектива на либералните вредности

Tags: 

За спектарот на секуларни вредности и партискиот двобој

Кога за Дневник Влатко Ѓорчев изјавил:

Се надеваме на поддршка од што е можно повеќе партии затоа што бракот меѓу маж и жена е универзално прифатлива вредност во Македонија.

и

Последниот предлог не припаѓа во корпусот политички или етнички прашања, тоа е граѓанско прашање и е општоприфатена вредност.

Тој бил многу близу до македонската реалност. Во истражувањето спроведено од страна на МЦМС пред 3-4 години, јасно може да се видат овие прифатени вредности во однос на хомосексуалноста кај мнозинството граѓани. Без свежи податоци, би се обложил дека неодобрувањето е зголемено како резултат на постојаната непријателска кампања кон оваа група на граѓани.

90% од граѓаните на Македонија — што ќе рече од целиот политички спектар — мислат дека хомосексуалноста е неоправдана. Но, ова не е текст за застапување на страни, па нема да пишувам за тоа дали овие статистики се добри или лоши. Ќе се задржиме само на политичка стратегија и претставувањето на граѓаните.

Веќе знаеме кој е ставот на ВМРО-ДПМНЕ. Иницијативата е нивна. Има изјави од нивни високи претставници дека нивниот став за брак е единствено помеѓу маж и жена. Исто така го знаеме [стариот] став на СДСМ — дека се против истополови бракови. Од каде тогаш двоумење сега и зошто овој уставен амандман не би поминал?

ВМРО-ДПМНЕ нема што да изгуби од оваа иницијатива. Веќе предложија и јасно кажаа кои се нивните вредности. Ако добијат поддршка — победуваат. Ако не добијат — победуваат пак, бидејќи заслугите за иницијативата се нивни, а кон нив ќе ги додадат и обвинувањата за другите партии дека одат против традицијата на општеството и вредносниот систем за ситни политички поени. Или просто — ќе бидат жртви, а жртва секогаш носи поени.

ДУИ и ДПА исто така можат само да добијат. Ако измените одат во пакет со некои други измени — победа. Ако не, сигурни поплаки за мнозинската [македонска] хегемонија, што носи поени.

СДСМ од друга страна има што да изгуби. Ако ја поддржи иницијативата ќе оди во записник дека соработувала со ВМРО-ДПМНЕ што сигурно ќе предизвика незадоволство кај некои членови. Ако ја поддржи иницијативата исто така ќе го навлече на себе незадоволството на малата преостаната либерална јавност. Ако СДСМ не ја поддржи иницијатива, тогаш ВМРО-ДПМНЕ ќе го истури својот PR против нив и што веројатно ќе влијае лошо на нивниот имиџ. Исто така, неподдржувањето може да предизвика незадоволство кај она членство што припаѓа во 90% што не одобруваат хомосексуалност во земјава. Затоа единствената безбедна статегија на СДСМ [што може да се види во истиот текст од Дневник] е одржување на статус-кво, т.е. избегнување на било какво [бар сега за сега] формално изјаснување во врска со прашањето.

Од СДСМ остануваат на ставот дека прашањето што го отвора власта за менување на Уставот, за дефинирање на бракот, бара поширока и подолга јавна и стручна дебата.

Тоа што СДСМ има проблем со утврдувањето на свои принципи и вредности не е ништо ново. Всушност, тоа е нивниот најголем проблем и веројатно ќе им треба уште долго време да го решат.

Кога гласањето за иницијативата би се одржало сега — без претходно договорен исход — веројатно сите четири водечки политички партии ќе постапат така што ќе максимизираат корист или минимизираат загуби: ВМРО-ДПМНЕ дека се последната одбрана на вистинските вредности и дека се саботирани, СДСМ едноставно нема да гласаат за да не влезат во преиспитување на своите ставови, ДУИ и ДПА дека не ги добиваат правата што ги бараат за Албанците.

Но, што станува со останатите 10% од граѓаните? Ваква поставеност на политичките партии го остава без преставници тој [мал] процент на граѓани кои ја одобруваат хомосексуалноста [и можеби другите секуларни вредности наведени во истражувањето на МЦМС].

Очигледниот одговор е политичко организирање околу [некои од] овие прашања. Но, и ова носи голем товар во претпоставката дека овие вредности кои можат да обединуваат ќе бидат посилни од оние кои веќе со години разединуваат.

Можеби партијата треба да се вика „Спроти ветрот“.

Медал во 2020?

Tags: 


Посветено на мојот твитер другар @jakovfendu и другарот кој нема твитер, но е подеднакво растревожен од неуспехот на кошаркарите на Македонија.

На 31.8 направив облог со еден мој пријател вљубеник во кошарката дека Македонија нема да го помине првиот круг на Европското првенство. Не следам што се случува во македонскиот спорт, па за облогот да не биде само пркос или сеир прво се информирав за ситуацијата.


Слика од @banekoma

Ми кажаа дека коефициентите во обложувалниците биле поволни, дека нашите биле борбени и решени да се борат за медал, дека биле многу уиграни и тимската игра им била водечка одлика. Моето единствено прашање беше дали е тоа истата екипа од пред 2 години. Ми рекоа — да. Тогаш одлучив дека мојот облог ќе има смисла. За самодоверба ми помогна и приказната која што ми беше раскажана како подвиг — дека 2 вечери претходно македонската репрезентација го испразнила барот во скопскиот клуб Сектор. Денес го добив облогот. Но, да не ликувам.

Дали и колку пиењето влијаело на играта, посебно што извештаите дека нешто такво се случувало и во Словенија, може да истражува КФМ — ако тоа воопшто има смисла за репрезентативци кои се пензионираат — и ако КФМ е кадарна за тоа.

Последново е клучно. Кога македонската кошаркарска репрезентација освои 4-то место пред 2 години, некои велеа дека е среќа, некои храброст, а трети заслужено. Јавноста можела да мудрува, но стручните тимови не можеле да останат мирни. А токму тоа се случило. Неуспехот на репрезентацијата денес е уште еден доказ за системскиот неуспех на државата Македонија и нејзините службени занатски организации.

Во врска со кошарката клучни се две работи: ротацијата од 7-8 луѓе и состав што старее и тоа токму помеѓу тие 7-8 луѓе. Тоа се две одлики кои траат 2 Европски првенства. КФМ во двете години не успеала да најде соодветни и квалитетни нови лица со што ротацијата би се зголемила на 8-10. Всушност не успеала да најде ни лица за одржување на ротацијата на 7-8. Ако добро се сеќавам од пишувањата во медиумите постарите центри беа вадени од од репрезентативна пензија за ова првенство.

Не сакам да речам дека кошаркари лесно се произведуваат [иако веројатно можел да се даде пасош на некој друг странец што би ја пополнил дупката] и токму тоа е поентата. Професионални спортисти тешко се произведуваат и Македонија не е (ниту била) посебно успешна во тоа. Оттука, кошаркарската репрезентација на Македонија повеќе припаѓа во втората десетка во Европа и тоа е реалноста — која што веројатно треба да ја знаат сите што професионално се бават со кошарка, и која што — од друга страна — навивачите се слободни да ја игнорираат или интерпретираат поинаку.

Недостатокот на визија па и на оперативен план кај КФМ ќе биде уште поочигледен ако по ова првенство трите центри на репрезентацијата навистина и неотповикливо се пензионираат и со тоа потенцијалните новајлии во државниот дрес останат без ментори за идните големи натпреварувања.

Ова можеби е плискање со ладна вода на мамурното и исфарбано навивачко лице, но секој, макар и повремен набљудувач на професионалниот спорт, мора да заклучи дека е така. Можеби најсликовит пример за поткрепа на оваа хипотеза е скорашното дебатирање во Англија за нивната (горда) фудбалска репрезентација и нејзиниот (срамен ) резултатски успех во последниве години. Нивниот план е да достигнат медал до 2020 г. А имаат 100 пати повеќе ресурси од Македонија.

Економскиот пад и деградацијата на урбаното искуство

Tags: 

Како гледам на де-град-ацијата на Скопје и зошто сум тажен поради тоа

Во Е.Т. на Стивен Спилберг има една легендарна сцена кога децата возат со велосипеди низ соседството во обид да го спасат својот вонземски пријател.

Тоа е американско предградие. Најчестиот дом на модерното семејство составено од родители и деца. Тоа е сцена што ќе ја видиме во многу други филмови како што растевме пред екраните што пренесуваат американска продукција. Тоа е сликата на просперитетот на тој дел од светот.

Се сомневам дека некогаш сум помислил на ова додека како дете сум се возел со велосипед низ моето соседство имитирајќи ги децата од Е.Т во спасувачкиот обид. Хром. Сега, крофните, Џака и ЛД Пистолеро го ставаат на мапа, но отсекогаш беше тешко да се им се објасни на луѓе каде е воопшто тоа.

Бев сѐ уште во средно училиште кога една семејна пријателка се отсели во Белгија и на првото враќање на одмор овде раскажуваше за тоа како изгледа нејзината населба. Тоа е сликата на населба од Е.Т., сликата на населба од Хром во (можеби) 1980 г. Но, ми требаше долго време да го сфатам тоа, или повеќе пати да ја раскажам приказната за Хром, за да конечно сфатам зошто соседството повеќе не изгледа така — „европски“.

Кога луѓето ме прашуваат, секогаш почнувам со приказната така како што ја знам од тоа што некој и мене ми раскажал: Првично именувана како „Нова населба“ била започната да се гради пред земјотресот во Ѓорче Петров кое тогаш не било дел од Скопје. Всушност постарите жители на Хром сѐ уште велат дека одат „во Скопје“ кога помладите велат дека одат „во град“. Била првата планска населба. Исти куќи изградени наизменично на еднакви плацеви, паралелни улици поврзани меѓу себе. Во суштина Хром бил едно од првите (можеби и навистина првото?) предградие што се градело во повоена Македонија.

Навистина не ја знам точната историја и не знам ни дали може да се провери некаде. Но ако морам на погаѓам, не е тешко да се замисли дека потребата за вдомување на новата работна сила што била потребна на градовите се задоволувала со градење на планска населба. Повоена Македонија била земја што брзо се индустријализирала и модернизирала. Всушност, постојат голем број на референци (еве една) за тоа дека Југославија е голем проект за модернизација во овој дел од светот, веројатно во многу работи и неуспешен.

Клучното овде е што најголем дел од луѓето доаѓале во градот од село. Го менувале својот начин на живот од селото со тој од градот, или барем со тој од предградието. Мислам дека тоа е длабока промена. Веројатно во нашата култура немаме премногу референци за оваа промена. Можеби ако го гледате „Мирно лето“ ќе видите како себе си се доживувала раната граѓанска класа. Но имаме многу, премногу дури, референци од американската култура и денес токму во споредбата на нашето тукашно живеење со тоа презентирано американските филмови можеме да ја видиме разликата во градското искуство помеѓу два проекти за модернизација, од кои едниот е значително поуспешен.

Предградијата кои сме навикнати да ги гледаме се местата каде што живеат семејства (мајка-татко-дете, дефиницја и поопширно тука) кои работат во фабрики или канцеларии (во градот) и учат во училишта. Тоа е сосема поинаква слика до поширокото семејство кое што живее на село, кое типично вклучува повеќе генерации под ист кров, работа на поле и вклученост на децата во работната сила. Повторно погаѓам, но сигурен сум дека и во нашата можеби непребогата општествено-истражувачка традиција е документирана ваквата промена во годините на интензивна индустријализација и брз економски раст.

Економскиот пад на Југославија и подоцна падот и падни-стани успехот на Македонија слика сосема поинаква слика. Да се вратиме на Хром. Населбата добива сѐ повеќе селски лик и намена. Првите куќи кои од куќи за едно семејство преминаа во куќи за „пошироко“ семејство почнаа го добиваат својот облик во доцните 1980-ти години. Од тогаш до денес, во мојата улица останати се можеби 2 или 3 „оригинални“ куќи. На сите други парцели има големи зданија во кои заедно живеат и до три семејства. Ова се разбира не се случува само во Хром или само во населбите со куќи. За мене доволна е прошетка низ зградите во Карпош (тема што е обработена и од архитектонска гледна точка) за да се види како со доградбите се создаваат услови за под „ист кров“ да живее повеќе од едно семејство. Можеби сето тоа не е ни толку чудно ако се земе предвид дека голем број од оние кои го имале првото градско искуство доаѓајќи од село сѐ уште се живи и за нив моделот „еден кров“ е нешто на што се сеќаваат како решение за животните проблеми.

Така лизгањето на градските населби во помалку градски не е само прашање на архитектура. Прво, тоа е промена на урбаното искуство. Второ, тоа е одраз на економската моќ.

Се повеќе се сомневам дека носталгијата за „старо Скопје“ е носталгија за градбите срушени во земјотресот. Што ако носталгијата е за времето на напреден град и граѓани што се богатат и живеат убаво? Замислете ја сликата на град полн со млади луѓе кои имаат работа и заработуваат добро. Навечер излегуваат на корзо или во театар. Универзитетот се полни со нови луѓе кои деновите ги поминуваат во библиотеките, а ноќите во слушајќи рокенрол. Дома сите се сами, па дружењето во градот дава вистинско урбано искуство. Се чека ред за в кино? Можеби е тоа шанса да се запознаат нови луѓе.

Тоа Скопје е исчезното. Не поради земјотресот. Веројатно таква слика може да се наслика и за 1970-те. Тоа Скопје е исчезнато поради економскиот пад. Тоа е Скопје во кое живееме денес, кое и покрај симулацијата на „стариот театар“ од проектот Скопје 2014 не може да ја врати просперитетноста. Нашето Скопје е Скопје што го сакаме кога е празно. Можеби затоа што дома седиме со браќата, сестрите, родителите и дедовците и бабите, можеби и внуците. Го сакаме Скопје кога е празно затоа што тогаш конечно сме сами. Одиме надвор за да не се дружиме. По скопски — буљиме немо во пијачкта. Партизанска да беше ливада и по неа слободно да трчавме. Тоа е нашиот сон. Тоа е нашето инверзно урбано искуство.

Економскиот пад и враќањето назад на процесот на модернизација е втората катастрофална последица на изминатите 30 години. Токму денес се појави The Social Life of Small Urban Spaces каде воведната реченица е: „Начинот на кој луѓето користат некое место е огледало на очекувањата.“ Можеби очекуваш валкана улица и фрлаш искористена автобуска карта. Но, можеби очекуваш сиромаштија и ја ѕидаш терасата или правиш лепенка на бараката за да има место за сите.

Дали градењето или доградувањето е разумно од аспект на статиката или безбедноста на зградата не може да биде пресудно прашање кога се бара уште една топла постела. Реакциите на привелегираните, оние што можат да си дозволат да не ја преградат терасата или да го одржат тревникот наместо да му фрлат бетон за доградба, се исто така реакции на луѓе кои се навраќаат на село. Сликата од селото не е комплетна без богатиот феудалец што зад високите огради и порти ужива во луксуз, се потпира на оние што му работат на имотот и се жали на нивната мрзлива појава.

Се случи така во последниве неколку дена интензивно да бидам изложен на темата „град“. Се прави нов TEDxSkopje и темата е град. Зборував со пријатели за некои случувања во нашите животи и темата беше животот во Скопје. Пробував еднаш да објаснам и како се стигнува до Хром. Сѐ погоре е некаква синтеза на тие разговори.

По вакво размислување станувам тажен што моите улички повеќе не можат да се споредат со западно предградие. Не затоа што едно такво предградие е најдоброто место за живеење. Туку затоа што е индикатор за богатството на луѓето. А нашите соседи стануваат сѐ посиромашни секој ден. Не гледам никаков, дури ни имплицитен, можен позитивен ефект од ова. Хром веројатно е еден од поочигледните примери на неуспехот на модернизацијата и за економскиот пад, макар и гледано така тесно, во Скопје.

Се прашувам кои приказни ги имитираат децата што сега се возат по уличките.

Pages